„Правило 82 често се узимало за једно од правила који су били директно усмерени против праксе у западној црквеној уметности.27 Иако, Естер Брунет ауторка коју сам често наводио, није сасвим сигурна да се овај канон не може придружити анти-римским канонима,28 ја сам више орјентисан ка ставу да он не спада у антилатинске каноне. Аутори који сматрају да је канон донешен у опозицији према западној пракси полазе од чињенице да је јагње као тип Христа била представа много популарна у западној Цркви, и да је таквом остала упркос канону 82. Ван икакве сумње је да је симбол јагњета на Западу неупоредиво присутнији него на Истоку.29 Ранохришћанска уметност је препуна оваквих представа, али не треба сметнути са ума да је и познија западна уметност била извођена рукама управо источних уметника. Римски споменици вреднији помена били би: Mаузолеј di Santa Constanza (IV в.); San Giovanni in Laterano (рани V в.); Santi Cosma e Damiano (VI в.); Santa Prassede (IX в.); Santa Cecilia in Trastevere (око 820); Santa Maria in Trastevere (мозаик приписан Пјетру Кавалинију, око 1290-91); San Clemente (XII в.); San Saba; San Paolo fuori le mura (медаљон, XIX в.).30 Но, и ван Рима налазимо мноштво слика јагњета Божијег.31
Да ли је све ово довољно да би се закључило како је Рим тврдоглаво бранио своју позицију и да је Trullanum донео правило имајући Urbs на уму? Да тако не стоје ствари изнео бих у следећим аргументима: 1) Када Трулски сабор осуђује римску праксу (канони 2, 13, 55) он то чини отворено. Наводи да се са Римом не слаже по сасвим одређеној ствари. Понавља осуду папе Хонорија и потврђује да је Цариград на истој степеници са Римом. Без дипломатских увијања, полазећи са позиције ауторитета, они осуђују девијације – барем како се то оне њима чине – Римске цркве. Ако се Рим пипа тамо где му је нерв огољен, зашто би се овде, где је ствар много безазленија, оклевало да се и номинује? Ако би неко, жељан расправе, поменуо да се и у канону 67 има у виду западна пракса, мада не изричито денунцирана, подсетио бих да Милаш у својим коментарима нигде не помиње да је ово искључиво пракса у црквама под римском јуриздикцијом, а знамо да су крвавице и дан данас у употреби код словенских народа. Правило је начелно и сигурно има у виду варварске народе који су били покрштавани, а требало их је ставити у канонски ред, који је у Византији већ био регулисан 63 Апостолским правилом и одредбом 2 Гангријског сабора. Никоме није пало на памет да тврди да су ови канони анти-латински.“
Цео текст Канон LXXXII Трулског сабора
Зоран Ђуровић / Zoran Djurovic 